Priđe hodža Omer staroj furuni, otvori mala vrata te žaračem, razgrnu žar i ubaci dvije suhe cjepanice drveta. One zapjevaše, zapištaše na rumenim žiškama šireći plamen i toplinu oko stare peći. Primakao Omer štokrlicu, te sjede pored furune. Zagleda se u vatru, trlja koščatim rukama kriva koljena i uzdiše. Soba zadinmljena i u polumraku. Guste vezene zavjese sakrile pendžere i ne dozvoljavaju da sunce probije unutar prostorije, kao da ljubomorno čuvaju staru bosansku sećiju, staklenu vitrinu i izrezbarenu siniju prislonjenu uza zid, prekrivenu heklanim stoljnjakom. Na podu, naslonjen uz sećiju sjedi Avdo, Omerov rođak i prijatelj. Gladi guste, sijede brkove i gleda prema Omeru. Zamišljen i neobično šutljiv. Pretura po mislima, vaga ih, krene da nešto progovori, pa se časkom zaustavi. Podiže obje ruke k sebi, protrlja prstima gustu , kuštravu kosu te napokon progovori.
Nešta se vrijeme mijenja! Probada me u glavi, kano da mi se ono gvožđe u njoj pomjera. Pa me nešta i strah uhva'ćio šta da mi naškodi! Poslje volkih godina. – više ko za sebe prošapta Avdo.
E vala , ako te za ovijeh četeres godina to gvožđe nije dokusurilo, bomekan neće ni sada. Samo se čuvaj kak'og groma da te ne zgodi u tu mahnitu tikvu. –nasmija se grleno Omer i dalje trljajući bolna koljena.
Bole bo'me i mene koljena! Žicaju! Starost me haman pristigla i sastavila sa zemljom. Mjesto gore ja ti moj Avdo hoću dole.- tiše dodade Omer.
De ne budali starino ! Ima pred nama još godina i godina! Ihihahaha! – podiže desnu ruku i pokaza sa njom negdje negdje u daljinu .
Nešto mi na um pad'e kada smo skupa bojovali i ja ovo gvožđe u glavi deveris'o. Ni'ko nije vjerov'o da ću zoru doćekati, do ti rođo moj. – očiju punih sjete i zahvalnosti Avdo pogleda u svog rođaka.
Jah! Jah! Davno je tobilo, kada smo nas dva bojovali na Jelahu. A sve mi se čini k'o juče’ da biše, kada se Meho naš ženio i mi krenusmo po mladu.- zamisli se Omer, ispravi pogeta leđa, ispružu kratke noge , uzdahnu, okrenu glavu te se zagleda u Advu.
Jel mi ono krenusmo sa svatovima u sabah ? – prisjeća se starina, oči mu zasjajiše.
Vala bi tako! Mo're bidne malo pošlje sabaha! Koji minut. Bome nam se bilo i odužilo. – potvrdi Avdo.
Krenusmo mi iz Dragaša, pa pređosmo koz Neđeljišta, pa dođosmo i na Metaljku. Nakupilo se bilo naroda. Te ovaj iz ove kuće krenu, te onaj iz one. Spust'smo se mi bome desetak kolometara niz Skugriće i tu nam se pridružiše ženini ti rođaci Hasan i Halid, malo ga već bili i crvrcnuli . Dođosmo mi i do Konjevic Polja. Ohanusmo u hladu pored Jadra , osvježismo se i krenusmo se opet uz Orkiće koji su na suprotnoj strani do Jelaha gdje ta Mehina mlada. – zašuti na tren Omer.
Otvori furunu te ubaci par cjepki unutra. Žaračem prodžara po zagasloj vatri, puhnu te se opet razgori. Podiže se na bolne noge te se spusti na sećiju noseči u rukama kesu sa duhanom, malom , pikslicu od mramora sa rumenom žarkom na sredini. Smota on Avdi jedan duhan, smota i sebi. Pripališe starine, nabirući oči od dima.
Jes’! Jes’! tako bo'me i bi! Dok se ne popesmo na sam Jelah i ona dva belajsuza ne popadaše po travi. Pjanih guzica. A ti morade, prvi da se ponudiš da hin mi pazimo i dovedemo kad im se gujce otrezne. – između dva dima zagalami Avdo.
Pa k'o će neg’ ja ! A i ti se ufatio za moje čakšire i ne popuštaš. A nisu bile čakšire samo već i flaša rakije zađenuta za tvojim pasom. Reko i tvoju čast da spasim.- smije se Omer i zadirkuje Avdu. On se namah brecnu, promeškolji se i puhnu kroz duge brkove.
Jesam gucno u zdravlje mladoženje, red je! A ti nađe pravo mjesto da se odmorimo.
Naš'o! Štaš! Naš'o! Tako nam subda bila! – ozbiljnim glasom nastavi Omer.
Sudba? Sudba? Bila nam sudba da bez glave ostanem!
Odoše svatovi po mladu a mi se bome prislonismo uz onaj sivi kamen. Malo glave u hlad da metnemo. Hasan i Halid poravnili po zemlji i zahrkali. A nas dva se podbočili i čekali.
Jesmo vala! – kroz osmijeh odgovori Omer
I dočekali.
Eto reci , k'o se mo're po'faliti da se susreo sa pravim rimskim vojnikom ? Ko ? – namiguje Omer Avdi.
De ne šegaj šalu sa timken! More nas proklestvo stići k'o onu dvojicu.- šapnu Avdo te se pomjeri sa mjesta.
Sa'ću ja tebi ispričati pravu istinu o onom’ šta se nama desilo oni dan! Ti si se bio nacvrco haman ko i ona dva pa se i ne sjećaš svega utenane! – nakašlja se Omer, rukom prekide Avdu u pokušaju nešto da kaže, promjeni glas i poče:
-Stigosmo bo'me mi do onijeh stećaka na Jelahu. Jedan k'o najvišlji, uspravio se i zove nas. Ma ne zove on nas zaprave već ima najdužlji hlad pred sebom.Vi se povaljaste ka pjane gujce po onoj zemlji. Ja osta sam. Zagledam svatove, pratim hin okom i rondam i proklinjem vaske , pjane. Kad onaj kamen sunce obasjalo, a po njemu nešta haman k'o da piše. Primakinjem se. Bome piše. Napnem oči i razgonetnem svojom blentavom glavom čudne riječi. Čuo sam ja da je to pisano nakom bosančicom. Meni više sliči kano da je vrana gazila po njemu i tragove ostavljala.
Šta jadan piše? Jesil’ razgonetno? – znatiželjno upita Avdo.
Deder, polahko! Dok dođem dotlen! – nasmija se Omer rođaku.
Piše vako i nikako dru'čije :
U Ime Rima i rimskijeg cara, ja , pali vojnik rimjske vojske, predjoh dug put, i ovđe pogidoh, na ovijem mjestu braneci čast svojega cara rimskog. Onom k'o me dirne ili skrnavi moj grob stići ćen'ga strašno proklestvo i guba, boleščinje znane i neznane. Škrtost , ludost i gubitak pameti. –gleda Omer Avdu a ovom ne bi milo šta mu rođak reče, te se okreće i zagleda po sobi. Puše i odpuhuje.
-Sjetim se ja svog đede Kasima kako mi je ko malehnom prič'o o tom kamenju po Jelahu, Udrču, Konjević Polju. To sve grobovi rimskijeh vonika poginulih od strane hajduka i razbojnika. Naša Bosna nekada davno bila granica Rimskog i Bizantijskoga carstva i carevi jedan drugome zlato i razne poklone slali i karavane pravili po ovijem našim viletima i brdima. E tako ti bi i sa tim vojnikom. Pratio on karavan sa zlatom i ostalijem blagom, kad hin zaskočili naši hajduci, pobili te posakrijevali po Jelahu blago. Širile su se priče sa oca na sina pa evo došla i do mene.
Vas tri zaspala, sunce bome ko zašlo a neka izmaglica poče oko onog kamena da pleše. Ti uz njeg se prislonio i hrčeš, samo ti se perčim sa fesa vidi. Odzvanjaš na vse strane. I međedi se u šumi haman prepali.- nasmija se Omer od srca i doda Avdi smotani duhan koji on između prstiju poče nervozno da trlja.
-Ja čekam ne bi li se vi razbudili, kući da krenemo kad nijesmo u svatovima. Ali jok! Ni habera. K'o da vas nešta zabajalo,omađijalo, a zabajala vas rakijetina. Spavate, hrčeta i sve oko onog kamena rukama i nogama mlatarate.
Bo'me i ja zasjeo. Krči mi u stomaku, usta mi zasušila i oči se sklapaju. Ne bi dugo kano da meni neko u susret ide. Zagledam se kad ono vojnik. U zlatnom oklopu, sa mačem u rukama i perjanicom na glavi. Stao i nešta me pita. Nit ja razabirem njegove riječi nit on moje. A raspričali se mi onako, baš , lju'ski. Ne pitam se ja što on onakav hoda. K'o normalno to meni. Krenu on dalje kada iza njega stotine vojnika u isti korak koračaju i zaprege nake vuku. Rimsko blago.Lome se kola i konji. Prođoše pored mene i zamakoše niz Jelah. Lupkaju oklopi, šarene se perjanice a ja se tad i probudi’. Pogledam a vas trojica sjedite i za glave se držite. Tebi krv niz lice teče.Pomišljah ti nastrad'o od rimskijeh vojnika. Lahnulo mi bilo da nisam samo ja pomahnito.
Kako kasnije mi kazaše ono Meho te sačmaricom gađo, mišljo od tebe naka prikaza iz groba ustala i kroz onu maglu hoda. – opet se Omer nasmiješi, povuče dim i ušuta.
Bome ti Mehino zrno pokupio !
Čuj, tako bilo! – upita Avdo.
Bilo, baš tako! Dina mi i Imana! –kratko odgovori Omer.
A jel’ tebi ostalo u toj glavi đe ta vojska zamaknu? –ustade Avdo, protegnu noge.
A dašta neg’ je! Vrtio sam to danima po mislima. Svaki kamen po Jelahu prevrno!
A prevrno se dabogda u grobu moj Omere! –zagalami Avdo
Ustaj, jadan ne bio! Ustaj! Idemo po to blago!
Koje blago? –upita Omer
Pa rimskijeh careva! Još se niko ne po'fali po selu da ga nađe ! A znadeš njihka, kad ne bi na usta oni bi na gujcu kazali !- zagalami Avdo, vukući za rukav Omera.
De, de, stani jadan. Kud si zavro?
A kletva? Šta ćemo sa njom? –upita Omer.
A kakva kletva ? Misliš na Hasana i Halida?
Pa Hasan je vazda mahnit bio a Halid ima one čireve po nogama otkad se rodio . A ja sam zaradio gvođže u glavu! Kuš gore kletve! – Avdo nabraja i pogleda Omera.
Samo ti si mi sumnjiv rođo! Tebi ništa ne bi! A i ti si onaj kamen dir'o!
Jesam, istina da jesam!- potvrdi Omer u čudu.
E sad je meni jasno moj Omere na koga si škrt i sebičan! Dinar ti se ne mere iz džepa da izbije. Ti bome na svog prijana iz Rima se bacio !- nasmija se od srca Avdo vodeći Omera pod ruku.Omer kradomice stavi prste u džep vunenog poluvera te dodirnu stari rimski zlatnik, umotan u bijelu maramicu koji na momenat bljesnu i obasja duboki džep. Starac gurnu dublje svoju uspomena na susret sa vojnikom. Korak mu na momenat nekako živnu, leđa se ispraviše a usta razvukoše u veliki osmijeh. U očima mu zabljesnu čudan sjaj, vraćajući ga u mladost. Hitrim korakom seoskim putem koračaju Omer i Avdo, zagledajući sve prema brdima koji su se pružili prema Jelahu. Njihovi krupni glasovi odbijaju se od okolna brda i stijene, nestajući duboko u šumu. A na Jelahu , još uvijek , prkosno stoji stećak podignut u čast palog rimskog vojnika. Razbacani na sve strane , prekriveni travom, nagriženi zubom vremena, sakriveni visokim drvećem, stoje i ostali kameni stećci pričaju priče o bitkama koje su bojovali vojnici u neobičnoj i čudnoj zemlji zvanoj Bosna. A negdje u dubinama Jelaha i dalje je sakriveno carevo zlato i blago. Čeka na nekog mlađeg Omera i Avdu da ih otkriju i pronađu.
*Na podrucju mjesne zajednice Jelah, u selu Vukovu nalazi se 6 stecaka u obliku sanduka. Smijesteni su na padini brijega koji se Bajna glava, na lokalitetu Kapela. Spomenici su bili dobro obradjeni, a sada su znatno osteceni, nemaju ukrasa. Ranije je na ovom mjestu bilo vise stecaka, ali su neki nesavjesni pojedinci porazbijali i upotrebili za gradnju porodicnih kuca. Vecina se istrazivaca slaze da stecci poticu iz XIV i XV vijeka, te da predstavljaju nadgrobne spomenike imucnijih porodica, ili pojedinaca, otkud postoji i osnovana pretpostavka o prisustvu vlastele bosanske u ovom kraju.